Наџак

Почела лудница. Новогодишње бајке, празници, чаролије, фестивали, вашари, наградне игре… Где год се окренем налетим на неког маторог, одртавелог, не ретко и крезубог, Деда Мраза који покушава да ми ували неки промотивни флајер, са најбољом понудом за дочек или акцијом за куповину неке будалаштине. Ваљда раде на проценат, јебем ли га, само умеће нинџе (у најмању руку), мож’ да ме спасе, да измакнем.

Град окићен, светли на све стране. Окитили свако дрво, жбун, бандеру и канделабр. Сија к’о у Лас Вегасу. Да није Закона о саобраћају, и пандура који вребају маскирани иза осветљених жбунова, могао би комотно да возим без светала. Који ће ми, светла, кад ионако све светли и свићка. Синоћ сам се уредно зауставио пред црвеним лампионом, окаченим на бандеру. Видео пандура, 200 метара даље, па рекох себи, што је сигурно, сигурно је.

Свратио у продавницу, за леба и млеко. Тамо тек катастрофа. Вуче народ, колица, трапају у њих пластичне јелке, украсе… Одмах до украса, комад меса, минимум 5 кила (да потраје бар 3 дана), одма’ до меса, кесице са шлагом и ванилин шећером… К’о још хаје што ће месо да мирише на проминцле. Сви нешто гледају, и загледају, да изаберу онај „прави поклон“. К’о да не знају да ће тај исти „прави“, да заврши негде у неком буџаку, тавану, поред свих оних „правих“ добијених и уручених претходних година.

Пролази закрчени, колица пуна. Одма’ сконтао да до гондола са робом не морам. Само покупим, редом, оно што ми треба из колица. За ову радњу, мора да будем посебно вешт. Никако не сме да ме примети „власница“ колица, иначе оста’  у сред продавнице, окамењен, јер она брани изабрано к’о Медуза. Само ме погледа и сикне, и ето ме, да ме онако окамњеног купи нека тетка и метне у дворориште поред патуљака и лабудова.

По правилу, музика трешти са свих страна. Бије к’о Свети Илија. Јебеш весеље, без музике. Има да чујеш од „Звончића“ на кинеском, па до најновијих „ЦД пројеката“ Секе, Цеце, Јеце, Куце, Маце… Под обавезно су и трубачи. Барем на једном ћошку. Ако те сниме да си „весељак“ има да те јуре минимум две улице, не би ли завук’о у трубу који динар. Да се разумемо, не плаћаш зато што свирају к’о да су сад из Гуче, него само да их се отарасиш. Пре неки дан, бежећи, умал’ нисам главу разбио. Заврз’о сам се о каблове што су их развукли преко тротоара улични продавци. Три, четири метра сам се се копрцао, махао рукама, што наравно није помогло, па сам гађао право у тезгу мало даље. Сам Бог ме спасао да не подлетим под њу и настрадам у ово доба весеља и радости.

К’о шлаг на све ове зајебанције, дође позив народа око тебе да се веселим и будем срећан. Помисле, ваљда, да сам лутак на навијање, па окрену кључ, два-три пута, навију, и ето мене скачем около радостан, да радоснији не могу бити. Забога, па новогодишњи празници су. То ти исто дође, као кад те одвуку на нечију свадбу, а ти нит’ знаш ко се жени ил’ удаје, јер си 24-то колено слављеника, ал’ мораш се веселиш, певаш и музику чашћаваш. Коло скакућеш, и срећан си, таман као да ти се рођени брат или сестра жени ил’ удаје. Да испоштујеш домаћина, кажу. Домаћин, у доба новогодишњих празника, му дође Деда Мраз.

Дођем кући, помислио таман, да сам се решио новогодишњих мука. Не лези, враже, како сам сео за комп, ето ти га брат Гугл, испрсио новогодишњу честитку на почетној страни к’о џивџан коленца. И то, ни мање ни више, него барем на 5 светских језика. На Твитеру, сви весељаци, променили аватаре, турили црвене капице, прилепили браде… Пола сата ми треба да разазнам ко је ко. И сви шаљу линкове ка неким анализама, анкетама, препорукама: „Најбоље у 2009.“ Да неким чудом, не омашим и нпр., не погледам филм који није на листи или не посетим страну, најбољу од свих најбољих. Поштанско сандуче ел. поште, пуно честитки и поздрава. Плаши се народ, да не закасни са слањем. Чули да пошта сваке године има навалицу у ово доба године и да обавезно дође до загушења. Из прикрајка вреба, Северноамеричка команда за одбрану ваздушног простора (NORAD), која уживо прати кретање Деда Мраза. Није ми јасно само ког Деда Мраза прате, јер их има к’о кусих паса. Јебем ти новогодишњу чаролију, кад и рачунар морам да гасим, и к’о кокошка у 9 у кревет, на спавање.

Ама, како сам лег’о, тако почело да пуца испред зграде. Бацају деца петарде, а оне грувају к’о мине из 120-милиметраског минобацача. Прозори се тресу. Како пукне петарда, тако ја, таман ме сан у’ватио, скочим пола метра увис. Срећа, па није дуго потрајало.

Склопио очи, ал’ сан никако да дође. Како бре, да заспим, кад комшија од преко пута, окитио терасу, оним кинеским, свићкавим цревом, обмотао око сва три гелендера, и заденуо за клима уређај. За боју, лампиона, пријатељу не питај, не знам да ти кажем која је, али зато у мали мозак удара, и трепери. Сјеб’о се ваљда онај „исправљач“ за струју, па не свићка, него трепери. Ко сад да устаје, и ролетну навлачи. Не би устао, ни за брдо карамела. Само ми фали да ми на прозору искочи још један Деда Мраз, што се са крова скупстио (оџак немам) и искези се.

Навучем јорган преко главе, ништа се не чује, не види… све у нади да ће барем у сну да ме заобиђе Деда Мраз, са све новогодишњим бајкама, празницима, и чаролијама.

Сутра, све Јово наново. И тако до Кинеске нове године, и њу ваља прославити.