Nadžak

Počela ludnica. Novogodišnje bajke, praznici, čarolije, festivali, vašari, nagradne igre… Gde god se okrenem naletim na nekog matorog, odrtavelog, ne retko i krezubog, Deda Mraza koji pokušava da mi uvali neki promotivni flajer, sa najboljom ponudom za doček ili akcijom za kupovinu neke budalaštine. Valjda rade na procenat, jebem li ga, samo umeće nindže (u najmanju ruku), mož’ da me spase, da izmaknem.

Grad okićen, svetli na sve strane. Okitili svako drvo, žbun, banderu i kandelabr. Sija k’o u Las Vegasu. Da nije Zakona o saobraćaju, i pandura koji vrebaju maskirani iza osvetljenih žbunova, mogao bi komotno da vozim bez svetala. Koji će mi, svetla, kad ionako sve svetli i svićka. Sinoć sam se uredno zaustavio pred crvenim lampionom, okačenim na banderu. Video pandura, 200 metara dalje, pa rekoh sebi, što je sigurno, sigurno je.

Svratio u prodavnicu, za leba i mleko. Tamo tek katastrofa. Vuče narod, kolica, trapaju u njih plastične jelke, ukrase… Odmah do ukrasa, komad mesa, minimum 5 kila (da potraje bar 3 dana), odma’ do mesa, kesice sa šlagom i vanilin šećerom… K’o još haje što će meso da miriše na promincle. Svi nešto gledaju, i zagledaju, da izaberu onaj „pravi poklon“. K’o da ne znaju da će taj isti „pravi“, da završi negde u nekom budžaku, tavanu, pored svih onih „pravih“ dobijenih i uručenih prethodnih godina.

Prolazi zakrčeni, kolica puna. Odma’ skontao da do gondola sa robom ne moram. Samo pokupim, redom, ono što mi treba iz kolica. Za ovu radnju, mora da budem posebno vešt. Nikako ne sme da me primeti „vlasnica“ kolica, inače osta’  u sred prodavnice, okamenjen, jer ona brani izabrano k’o Meduza. Samo me pogleda i sikne, i eto me, da me onako okamnjenog kupi neka tetka i metne u dvororište pored patuljaka i labudova.

Po pravilu, muzika trešti sa svih strana. Bije k’o Sveti Ilija. Jebeš veselje, bez muzike. Ima da čuješ od „Zvončića“ na kineskom, pa do najnovijih „CD projekata“ Seke, Cece, Jece, Kuce, Mace… Pod obavezno su i trubači. Barem na jednom ćošku. Ako te snime da si „veseljak“ ima da te jure minimum dve ulice, ne bi li zavuk’o u trubu koji dinar. Da se razumemo, ne plaćaš zato što sviraju k’o da su sad iz Guče, nego samo da ih se otarasiš. Pre neki dan, bežeći, umal’ nisam glavu razbio. Zavrz’o sam se o kablove što su ih razvukli preko trotoara ulični prodavci. Tri, četiri metra sam se se koprcao, mahao rukama, što naravno nije pomoglo, pa sam gađao pravo u tezgu malo dalje. Sam Bog me spasao da ne podletim pod nju i nastradam u ovo doba veselja i radosti.

K’o šlag na sve ove zajebancije, dođe poziv naroda oko tebe da se veselim i budem srećan. Pomisle, valjda, da sam lutak na navijanje, pa okrenu ključ, dva-tri puta, naviju, i eto mene skačem okolo radostan, da radosniji ne mogu biti. Zaboga, pa novogodišnji praznici su. To ti isto dođe, kao kad te odvuku na nečiju svadbu, a ti nit’ znaš ko se ženi il’ udaje, jer si 24-to koleno slavljenika, al’ moraš se veseliš, pevaš i muziku čašćavaš. Kolo skakućeš, i srećan si, taman kao da ti se rođeni brat ili sestra ženi il’ udaje. Da ispoštuješ domaćina, kažu. Domaćin, u doba novogodišnjih praznika, mu dođe Deda Mraz.

Dođem kući, pomislio taman, da sam se rešio novogodišnjih muka. Ne lezi, vraže, kako sam seo za komp, eto ti ga brat Gugl, isprsio novogodišnju čestitku na početnoj strani k’o dživdžan kolenca. I to, ni manje ni više, nego barem na 5 svetskih jezika. Na Tviteru, svi veseljaci, promenili avatare, turili crvene kapice, prilepili brade… Pola sata mi treba da razaznam ko je ko. I svi šalju linkove ka nekim analizama, anketama, preporukama: „Najbolje u 2009.“ Da nekim čudom, ne omašim i npr., ne pogledam film koji nije na listi ili ne posetim stranu, najbolju od svih najboljih. Poštansko sanduče el. pošte, puno čestitki i pozdrava. Plaši se narod, da ne zakasni sa slanjem. Čuli da pošta svake godine ima navalicu u ovo doba godine i da obavezno dođe do zagušenja. Iz prikrajka vreba, Severnoamerička komanda za odbranu vazdušnog prostora (NORAD), koja uživo prati kretanje Deda Mraza. Nije mi jasno samo kog Deda Mraza prate, jer ih ima k’o kusih pasa. Jebem ti novogodišnju čaroliju, kad i računar moram da gasim, i k’o kokoška u 9 u krevet, na spavanje.

Ama, kako sam leg’o, tako počelo da puca ispred zgrade. Bacaju deca petarde, a one gruvaju k’o mine iz 120-milimetraskog minobacača. Prozori se tresu. Kako pukne petarda, tako ja, taman me san u’vatio, skočim pola metra uvis. Sreća, pa nije dugo potrajalo.

Sklopio oči, al’ san nikako da dođe. Kako bre, da zaspim, kad komšija od preko puta, okitio terasu, onim kineskim, svićkavim crevom, obmotao oko sva tri gelendera, i zadenuo za klima uređaj. Za boju, lampiona, prijatelju ne pitaj, ne znam da ti kažem koja je, ali zato u mali mozak udara, i treperi. Sjeb’o se valjda onaj „ispravljač“ za struju, pa ne svićka, nego treperi. Ko sad da ustaje, i roletnu navlači. Ne bi ustao, ni za brdo karamela. Samo mi fali da mi na prozoru iskoči još jedan Deda Mraz, što se sa krova skupstio (odžak nemam) i iskezi se.

Navučem jorgan preko glave, ništa se ne čuje, ne vidi… sve u nadi da će barem u snu da me zaobiđe Deda Mraz, sa sve novogodišnjim bajkama, praznicima, i čarolijama.

Sutra, sve Jovo nanovo. I tako do Kineske nove godine, i nju valja proslaviti.