Наџак

Пре отприлике месец дана, Турска је донела закон о забрани пушења на јавним местима. Ми, Срби, иако смо пет стотина година чамили под њима, пре више од годину дана, ваљда. Напреднији смо од њих, зар не?

Ових дана сам на летовању у Алањи, Турска. Чувено турско летовалиште, препуно гостију. Од Норвежана, Енглеза, па све до Јужноафриканаца.

Како сам слетео на аеродром у Анталији, па до прве паузе, приликом трансфера од аеродрома до хотела, чезнуо сам да “запалим”.

Стао бус, у неку кафану поред пута, под отвореним небом. Како смо стали, тако смо, ми “пушачи”, полетели напоље, и нисмо ни сели, а запалили цигарете. Пурњамо, к’о поцепан шпорет на дрва. Нико ни реч да нам каже, нигде знака о забрани пушења. Аха, мислим се, ови Турци су к’о и ми, Закон донели, али га не примењују. И не могу да грешим душу, обрадујем се.

Стигао у хотел. Како сам ушао, тако ми оно малопређашње одушевљење “за длаку” спласло. Сваки стуб, од потпорних до украсних, са све зидовима облепљени знаком за забрану пушења. Кажем себи, излепили Турци, да се шарени. Али, не лези враже, нема никог са цигаретом у устима. Оком, искусног, и васпитаног пушача, потражим пепељаре, како оне “дубеће” (што би моја баба рекла, мислећи на оне “стојеће”), тако и оне по столовима. Како сам погледао тако сам се најежио и згрануо, нигде ниједне. Добро де, мислим се, ово је рецепција, није ред да се ту пуши.

Добио собу, сместио се и са олакшањем, пригрлио 2 пиксле које су љубазни домаћини оставили у соби.

Како ме Бог створио радозналог, нисам могао да се стрпим, него сам одма’ кренуо са упознавањем терена и њушкањем по хотелу, шта све има и где шта може да се нађе. Како је моје њушкање одмицало, тако је и мој ужас растао, од првог спрата (где су смештени, ресторан и 2 бара), до терасе на крову. Свуд редом, забрањено пушење и сви се тога држе к’о пијан плота. Нико, од гостију, до запослених нема цигарету у устима, или пепељару испред себе. И све тако, до једне бочне терасе – бара, наравно, на отвореном, који је резервисан за пушаче. Баш са те, мени омиљене, терасе, ово сам и написао. Прегураћу ја летовање, на овом месту…

Ма, није мени, што Турци забранише пушење на јавном месту, нити што нас, пушаче сместише и жигосаше, него се бринем, шта ћемо сада са оном народном: “Пуши к’о Турчин”?!