Наџак

Недеља, 5. октобар 1997. године

Сећам се, к’о да је јуче било. Михољско лето. Није да је врућина к’о у јулу ил’ августу, али топло. Враћам се кући са факултета. Ко је пажљиво прочитао датум, питаће се: Шта ли ова штреберчина или будала, (шта друго може да буде, кад недељом на факс иде) тражи на факсу оног дана када је Бог рекао да треба одмарати?  Нисам ишао да учим, то је сигурно. Висио на нет-у, играо CS, ко ће га се сећати сад, после толико година. Једно је сигурно, књигу нисам ни видео, још мање читао.

Пењем се степеницама и мотам по глави (4. спрат, нема лифта, има се времена), каквим ручком, ће мајка да ме обрадује. Док си дланом о длан, ето ме на 3. спрату. Чујем музику и неки жамор. Ослушнем, долази са мог спрата. Попнем се и на 4. Јасно к’о дан, она „бука“ долази из мог стана. Кува унутра, к’о да је рођендан ил’ журка. Шта ли је сад ово, мислим се. Не звоним, улазим (ко још звони кад у рођену кућу улази).

Чим сам отворио врата, умал’ у несвест нисам пао. Ујаци и ујне, тетке, стрине и стричеви, и остала ми позната и она мање знана родбина, са све кумовима у вр’ стола, засела и ждере, весели се…Нису ни приметили да сам ушао.

Таман отворих уста да им пожелим „добар дан“, угледа ме кум. И устаде: „Кууумићууу…да честитам!“ Ја, збуњен, не померам се од улазних врата, шта да ми честита? Рођендан ми у фебруару, сад октобар, о свадби и не размишљам…Док сам ја тражио разлоге, он већ стигао до мене, тутнуо у руку 300 марака, загрлио и изљубио. Следећи његов пример (ред је да кум буде вазда први), ето је тетка: „Ево, сине, и од тетке, да си ми жив и здрав, да прославиш“, 200 марака. Јес’ да сам изненађен, још више збуњен, ал’ паре не испуштам. Ређају се оно тако, љубе, честитају, трпају паре у руке, ал’ нико да помене разлог за честитање. Мени удариле паре у главу, већ планирам како ћу и на шта да их потрошим. Ето га и мој отац, са све чашом у руци.

„Сине, кад си ти беше пошао на  факултет?“ – пита, прави се луд, као не зна.

„У октобру, ’92.“, – правим се ја још луђи, није ми тешко.

„А, која је сад година?“ – наставља ћале, као да је попио буре ракије.

„Како бре која, па ’97., немој ме зезаш“ – опа, ово никако не слути да ће на добро да изађе,

„Добро де, него реци ти нама, колико ти тај твој факултет траје?“, – ваљда по хиљадити пут пита, да утврди градиво,

“ Десет семестара“ – стручно ћу ја,

„Ама, реци ми бре, колико ти је то година?“ – пита ти он, а ови остали, гости, ћуте, не проговарају. Тек неко неког муне лактом, и насмеши се.

„5 година“ – знам куда прича води, решио ћале, да ме прозове, што не завршавам факултет, и то ни мање ни више, него пред целом родбином.

„Е, синко, то му онда дође овако: уписао си ’92,. сад је ’97., да ти честитам!“ – пружи човек руку.

„Шта човече да ми честиташ?“ – збуњен ја, ко куче у лифту, устукнух.

“ Како шта, па то што си дипломирао!“ – одговори он, загрли и изљуби, ал’ не даде ни динар, а камоли марку.

Како ми завршисмо разговор, тако ови остали, устадоше, почеше да пљешћу. Аплауз, као после наступа филхармоније у Карнеги холу.

Како ону аплаудирају, тако мени одзвања у глави, бије, к’о да ме неко чекићем млати по тинтрари.

„О, земљо отвори се, да пропаднем“, (тад сам сконтао шта је народ хтео да каже), тражим неку мишију рупу да се сакријем и годинама не излазим, кесу да навучем на главу…Какво, црно дипломирање, још 12 испита (од тога 2 штиха), до краја, плус димпломски.

Остали, смеју се, к’о да је неко испричао, најсмешнији виц овог света, иду им сузе на очи. Стиц, загрцнуо се од смеха, ‘оће се задави, кум загрлио мог оца, наздрављају један другом. Једино мајка, к’о и свакој мајици, жао јој сина, ћути.

Видим колико је сати, шта ћу, придружим им се.Кад видиш да те „је*у“, примири дупе, иначе, ако врдаламиш има и дубље да улази и да више боли.

Пролог

У наредних 13 месеци, положио све испите и дипломирао, тек да се зна. Не, није онда било славља, а још мање честитања и поклона.